Mila Kačič

V šelestenju trav
me išči

Izbor in prevod Mila Vlašić Gvozdić

Založba Jurčić

Zagreb 2004

Mila Kačič

Traži me
u šuštanju travki

Izbor i prijevod Mila Vlašić Gvozdić

Naklada Jurčić

Zagreb 2004

 

Tebi

 

TO SI BIL TI

Radovedna školjka rôke,
ki spevu v krvi prisluhne.
                               To si bil ti.

Uročena nasilnost ust
v zagonu iz brezdna do zvezd
                               To si bil ti.

Težka zamolkla rádost
v ljubezenskem gibu izpeta.
                               To si bil ti.

Divje snujoči molk
v slutnjo smrti odet.
                               To si bil ti.

To si bil ti

 

Tebi

 

TO SI BIO TI

Radoznala školjka ruke
koja spjevu u krvi prisluhne.
                                   To si bio ti.

Ureknuto nasilje usta
u zaletu iz bezdana do zvijezda.
                                   To si bio ti.

Teška, zamukla radost
u ljubavnom gibu ispjevana.
                                   To si bio ti.

Divlje snovani muk
u sljutnju smrti odjenut.
                                   To si bio ti.

To ti bješe.

 

HUDOURNIK

Izpod ledenika odrékanja
je hudournik
planil kot žrebec.
Preklal je mojo, zavest,
odrinil skale pomislekov
in si izkrčil pot.

Razrij me, razpenjeni samozvanec!
Trgaj zemljo mojih bregov,
odnesi vse, kar ni korenin priklenilo,
grebi, grebi vame,
izdolbi, poglobi si strugo
in postani reka!

Postani reka
globoka, temna, deroča
in pusti mi sled,
ko boš usahnila.

Pusti mi sled
globoko, krvavo, bolečo.
Samo pusti mi sled!
O, pusti mi sled!

 

HUDOTOK

Kao ždrijebac planu
hudotok
ispod ledenjaka odricanja.
Rascijepi moju svijest,
odgurnu stijenje pomisli
i prokrči sebi put.

Razrij me raspjenjeni samozvanče!
Zemlju mojih obala trgaj,
odnesi sve što nije korijenje pripelo,
grebi, grebi u me,
izdubi, produbi svoje korito
i rijeka postani.

Postani rijeka,
duboka, tamna i divlja
i pusti mi slijed
kad presahneš.

Pusti mi slijed
dubok, krvav i bolan.
Samo mi slijed pusti!
Samo slijed!

 

TOLIKO TOPLOTE

si mi dal
da jo lahko dajem
samotnim
ki jo pogrešajo

 

TOLIKO TOPLINE

mi dade
da je mogu davati
usamljenima
kojima nedostaje

 

NAJ BOM RANA

v tvoji zavesti
Tenka rana
Kaplja krvi
na njenem
robu
Znak
da sem bila

 

NEKA BUDEM RANA

u tvojoj svijesti
Tanka rana
kap krvi
na njenom
rubu
Znak
da bijah

 

S KATERE GALAKSIJE

gledaš name
in mi pošiljaš
svetlobo
Živim od nje

 

S KOJE GALAKSIJE

gledaš na mene
i šalješ mi
svjetlost
Živim od nje

 

PRIJATELJU

Trdó in smelo stopil si na pot,
ki sem po njej hodila sama s svojim mirom.
Zakaj ne gledaš me kot drugi vsi, s prezirom,
zakaj so tvoje misli z mano, ne drugod?

Odhajaš le zato, da spet se vračaš,
da z drugih cest spet laže k meni najdeš.
Čeprav me strah je, da nekoč le zajdeš,
se ko za soncem za menoj obračaš.

Ničesar ne bojim se, kjer si ti,
s teboj grem rada v tuje in neznano.

In se nikdar ne vprašaš, kaj bo z mano,
če boš za zmeraj krenil s te poti?

 

PRIJATELJU

Sigurno i smjelo ti koraknu do moga puta
što po njem hodah sama sa svojim mirom.
Zašto me ne gledaš kao svi drugi, s prezirom,
zašto su tvoje misli sa mnom, ne drugdje?

Odlaziš samo zato da se opet vraćaš,
da s druge staze opet lakše mene nađeš.
Iako me strah da jednom samo zađeš,
kao za suncem za mnom se okrećeš.

Ništa se ne bojim, gdje si ti,
s tobom volim poći bilo kamo u neznano.

I nikada se ne pitaš što će biti sa mnom,
ako budeš zauvijek skrenuo s toga puta?

 

NE HODI

Ne hôdi stran od mene, o, ne hôdi!
Tesnó kot prej se k meni spet privij,
molčanje tvoje vame se prelij
in bom kot rožni list na mirni vodi.

Če pa že moraš stran, naj kamor hoče
korak te vodi, saj ne bom več sama.
Krvavordeča vez je zdaj med nama,
ki je pretrgati ni več mogoče.

Do mene vodijo spet vse poti;
nihče ti ne umiri glasu srca.
In tudi smrt ne! Z drugega sveta
te klicala bo tvoja lastna kri.

 

NE IDI

Ne odlazi od mene, o, ne idi!
Tijesno se kao nekad k meni opet privij
šutnje tvoje u me prelij
i bit ću ko latica na mirnoj vodi.

Ako već moraš otići, nek te kamo hoće
korak vodi, znaš, neću više biti sama.
krvavocrvena veza sad je među nama.
koju potrgati nije više moguće.

Do mene opet vode svi puti;
nitko ti ne smiri glas srca,
Također ni smrt ne! S drugoga svijeta
čut ćeš zov svoje vlastite krvi.

 

MOJA DLAN

Moja mala dlan
bi kakor sladka misel
rada šla ti čez obraz teman . . .

Prižgala spet ti svetli žar v očeh,
na lepem čelu rahlo bi počíla,
potem pa ljubkujoča izgubila
se v toplem gnezdu - kuštravih laseh.

Moja mala dlan
bi kakor vroča želja
rada šla ti čez obraz teman . . .

Skrivnostno bi v uho zašepetala
čarobni rek, ki ti smehljaj izvabi
in osivel spomin otme pozabi.
Na ustnah bi zamaknjena obstala.

Moja mala dlan
bi kakor mehka ruta
rada šta ti čez obraz teman ...

Ta moja mala, strahopetna dlan!
Od daleč boža žalostne smehljaje
v očeh ti, ki bi plakale najraje.
Boji se; da se boš obrnil stran.

 

MOJ DLAN

Moja ruka mala
bi ti kao ljupka misao
voljela ići preko lica tamna...

Opet bi ti rasplamsala svijetli žar u očima,
na lijepom čelu nježno bi odahnula
i zatim bi se razdragana izgubila
u toplome gnijezdu - kovrčavih vlasi.

Moja ruka mala
bi kao vruća želja
voljela ići preko lica tamna...

Potajno bi u uho šapnula
čarobnu riječ što ti smiješak izmami
i osivjelo sjećanje otme zaboravu.
Na usnama bi zanesena zastala.

Moja ruka mala
bi kao meka marama
voljela ići preko lica tamna...

Ta moja mala plašljiva ruka!
Izdaleka miluje žalosne osmijehe
u tvojim očima koje bi radije plakale.
Boji se da ćeš se okrenuti od mene.

 

PRED PORTRETOM

Kakšna sreča, da si le slika!
Četudi me gledaš, ne vidiš vame
in nikdar tvoj mrzli pogled ne dojame
stiske poraženca, ki se umika,

Kakšna sreča, da si le slika!

Ure in ure te lahko gledam,
noči in dneve ob tebi posedam
in govorim ljubkujoče besede,
ki ti jih, živemu, bom zatajila,
in lahko vrnem ti težke besede,
ki bi pred njimi rada se skrila.

Kakšna sreča, da si le slika!

Lahko te poljubljam in božam,
lahko te prosim in snubim,
lahko zasmehujem te, bijem,
čeprav do brezumja te ljubim.
Vse moraš prenesti molče
in nič več ne moreš mi reči
besed, ki ne nehajo peči,
ki, trpke, do smrti bole.

Pribit si na steno,
pribit si v moje srce.

 

PRED PORTRETOM

Kakva sreća što si samo slika!
Iako me gledaš ne vidiš u mene
i nikada tvoj hladni pogled ne shvaća
nevolje gubitnika koji se uzmiče.

Kakva sreća što si samo slika!

Sate i sate mogu te gledati,
dane i noći uz tebe sjediti
i govoriti blagozvučne riječi,
koje ću zatajiti tebi živome,
i mogu ti vratiti teške riječi
a pred njima bih se voljela sakriti.

Kakva sreća što si samo slika!

Mogu te ljubiti i milovati,
mogu te moliti i zaprositi,
mogu te ismijavati, tući
iako te volim do besvijesti.
Sve moraš podnijeti šutke
i ništa više mi ne moraš reći
riječi koje ne prestaju peći,
i trpke do smrti bole.

Pribijen si na zidu,
Pribijen si u mome srcu.

 

NIČ VEČ TE NI

Nič več te ni,
a jaz še vsa dišim po tebi,
a jaz te vsega, vsega nosim v sebi,
da me boli.

In vse noči,
vse žalostne noči prečute,
ko dolge kakor leta so minute,
ihtim v dlani.

Zakrivam si oči,
da skrila solze sama bi pred sabo,
da utopila bi bridkost v pozabo,
a vsa sem brez moči.

 

NEMA TE VIŠE

Nema te više,
a još sva mirišem na tebe
i ja te još cijeloga, cijeloga nosim u sebi,
da me boli.

I sve noći,
sve žalosne probdjevene noći,
ko duge, poput godina su minute,
ridam u dlanove.

Zaklanjam oči
da bih sakrila suze sama pred sobom
da bih utopila tugu u zaborav,
a sva sam bez snage.

 

SPOMIN

V zobeh si obdržal kos spomina
name,
čeprav morda ne veš, kaj bi z njim,
kam bi ga položil.

Ga boš dal med dragocene
stare stvari
v svojem domu
ali ga boš pustil na mrzlem kamnu tal,
tam,
kjer ti ne bo treba
stopati čezenj.

Bodi tako ali tako.

Dal si mi usta,
z njih krik slasti,
skoraj jok,
porôjen v zenitu spozabe.

Preparal me je po dolgem
in počez
in obtičal v mozgu.

Nikoli več ga ne boš mogel
zvabiti nazaj.

 

USPOMENA

U zubima si zadržao mali spomen
na mene,
iako, možda, ne znaš što bi s njime,
kamo bi ga stavio.

Hoćeš li ga staviti među dragocjene
stare stvari
u svome domu
ili ćeš ga pustiti na hladno kameno tlo,
tamo,
gdje nećeš morati
stupati preko njega.

Bilo kako bilo.

Dao si mi usne,
i s njih krik naslade,
zamalo plač,
porođen u zenitu zanosa.

Presjekao me uzduž
i poprijeko
i zastao u mozgu.

Nikada više ga nećeš moći
dozvati natrag.

 

BLAŽENOST

Ko bo roka obstala
in ne bo mogla zapreti za sabo
nobenih vrat več
ko ne bo moglo oko
nikdar več spremljati
ptičjega leta
saj bo nebo tako daleč
in zemlja vse preblizu
ko bo poslednji dih
obvisel v zraku
kakor tenek glas trudne strune
takrat
o takrat končno
bom našla
pravir
praklico svoje biti

In ti boš tam
da se bom zlila vate
in spet bova
o celo večnost čakam
odkrila najino
blaženost

 

BLAŽENOST

Kada bude ruka zastala
i neće moći više
zatvoriti nikakva vrata
kada ne bude moglo oko
nikada više pratiti
ptičjega leta
nebo će biti tako daleko
i zemlja sve bliže
kada bude posljednji dah
visio u zraku
kao tanak glas umorne strune
tada
o, tada konačno
naći ću
pravir
praklicu svoje biti

I ti ćeš biti tamo
da ću se utopiti u te
i opet ćemo,
o, cijelu vječnost čekam,
otkriti našu
blaženost

 

V DEŽJU

Spet je večer.
In dež, siv dež...
Po potih, ki sva skupaj jih hodila,
tavam sama.
Vsak hip brezupnejša razdalja
je med nama.
Siv dež in sive misli
venomer...

Kaj ni ob meni nekaj se zganilo?
Se je, se je, saj dobro sem čutila,
ko da bi se mehko me dotaknila
tvoja rama.
Ozrem se. Nič prav nič ni bilo.
Ah, le kako in kaj me je zmotilo?
Zdaj, zdaj sem šele sama.

Ko da sem starka, je korak.
In dež, sam dež... Siv, mrzel dež.
A ta, ki iz oči mi pada,
je topel in grenak.

 

PO KIŠI

Opet je večer.
I kiša, siva kiša...
Po putanjama što smo ih skupa pohodali,
lutam sama.
Svaki tren je sve više beznadna razdaljina
među nama.
Siva kiša i sive misli
bez prestanka...

Nije li se što pokraj mene pomaklo?
Jest, jest, to sam dobro osjetila,
kao da me se nježno dataklo
tvoje rame.
Obazrih se. Ništa, baš ništa nije bilo.
Ah, samo kako i što me zbunilo.
Sad, sad, tek sad sam sama.

Kao da sam starica, korak je.
I kiša, sama kiša... Siva hladna kiša.
A ova koja mi iz očiju pada,
topla je i gorka.

 

KDAJ

Kdaj nehala bom plesti jopice
za tuje le otroke?
In kdaj ti smela bom zaupati skrivnost,
ki čakamo jo žene
od prvega dotika moške roke?

Le kdaj bom smela
betežna in oteklih nog
nositi sladki sad stoterih darovanj?
Kdaj me zbudi iz sanj
prav rahel rahel gib
in boš zavzet poslušal
v meni dvojnega srca utrip?

Kdaj ti od sladkih muk
utrujeria bom smela reči:
Glej, živi!
in bo živelo,
rojeno iz najine krvi?

 

KADA

Kada ću prestati plesti vestice
samo za tuđu djecu?
I kada ću ti smjeti povjeriti tajnu,
što je žene čekasmo
od prvoga dodira muške ruke?

Kada ću smjeti
nemoćna i oteklih noga
nositi dragi plod stostrukih darivanja?
Kad me probudi iz snova
prvi nježan, nježan gib
i slušat ćeš brižljivo
u meni dvojnoga srca bilo?

Kad ću ti od voljenih muka
umorna, smjeti reći:
Gle, živi!
I živjet će,
rođeno iz naše krvi?

 

VASOVALEC

Ej, danes zjutraj prav narahlo
so šipe v oknih zazvenele
in, kakor včasih, najino
so sladko znamenje zapele.

Saj vedela sem, da te ni,
pa sem vseeno se zbudila.
Kako prišel bi v uri tej?
Pa sem vseeno prisluhnila.

To je bila le tvoja misel,
ki je priromala do mene
in tiho mi odpoljubila
vse moje solze zadušene.

 

MOMAK POD PROZOROM

Ej, danas u osvit zore tihano
stakla prozora zazvučaše
i, kao nekad, naš
znak dragi zapjevaše.

Znaš, znala sam da te nema
ali sam se ipak probudila.
Kako bi došao u taj sat?
Ipak sam osluhnula.

To je bila samo tvoja misao
što hodočasti do mene
i tako mi poljupcima osuši
sve moje suze prigušene.

 

KIPARJU

Dejal si mi: "Nekoč bom v kamen
uklesal tvoje čudovite rame."
Preveč je, dragi, ta pohvala zame,
sramu še zdaj gori mi v licih plamen.

Kaj so res take, kot si ti jih gledal?
Na njih spomin tvoj - rdeča sled poljuba -
pustila so jo tvoja usta ljuba
takrat, ko si to lepo laž povedal.

Kako se srečava spet, kdaj in kje?
Morda prepozen boš in rame bele
pretrudno bodo, če že ne strohnele...
Še stokrat lepše našel boš drugje.

 

KIPARU

Rekao si mi: "Jednom ću u kamen
uklesati tvoja divna ramena"
Previše je, dragi, ta pohvala za mene,
od srama još sad mi gori obrazima plamen.

Zar su zaista takva kao što si ih gledô?
Na njima spomen tvoj - crveni trag poljupca -
pustiše tvoje usne drage
tada kad si tu lijepu laž izrekô.

Kako se sretnemo opet, kada i gdje?
Možda ćeš prekasno stići i ramena bijela
preumorna će biti ako ne već trula...
Znam da ćeš sto puta ljepše naći drugdje.

 

IŠČEM TE V TRAVAH

iščem te v morjih
najdem te v zvezdah
ki sijejo name

 

TRAŽIM TE U TRAVAMA

tražim te u morima
nađoh te u zvijezdama
što sjaju na me

 

KAM HITIŠ

z vročičnim leskom
v sestradanih očeh
Ne nôsi
srca v dlaneh
Lahko ga izgubiš

Zakaj ihtiš
Nisi sam
Četudi si samoten
So le hude sanje
hip begoten
Saj živiš

Naj mir pronica vate
Je nekje srce
ki bije zate

 

KAMO ŽURIŠ

s grozničavim sjajem
u izgladnjelim očima
Ne nosi
srce na dlanovima
Možeš ga izgubiti

Zašto grcaš
Nisi sam
Iako si usamljen
Samo su snovi ružni
trenutak prolazan
Ta živiš

Nek mir pronikne u te
Negdje je srce
što bije za te

 

POŽRI SOLZE

in ne glej več
vase
tam je samo še razpadanje
Zberi okruške
svojih sanjskih gradov
Minevanje
jih je zaznamovalo

Zberi jih
in nič ne preštej
Dovolj bo
za grob

 

PROGUTAJ SUZE

i ne gledaj više
u se
tamo je još samo raspadanje
Skupi djeliće
svojih dvora iz snova
Minulost
ih obilježi

Skupi ih
i ništa ne broj
Dosta će biti
za grob

 

ČRNA RUTA

S črno ruto sem prekrila
svoje prsi -
ob slovesu si položil
glavo nanje.

S črno ruto si zastrla
bom oči -

gorele so od upanja,
da te bom še uzrla.

Vanjo bom zavila prve
sive láse -
saj jih nikdar, nikdar
ne boš pogladil.

Z njo pokrijejo naj moje
mrtve rôke -
niso mogle se navaditi
čakati zaman.

 

CRNI RUBAC

Crnim rupcem prekrih
svoje grudi -
na rastanku si naslonio
glavu na njih.

Crnom ću rupcem
oči pokriti -
sjale su nadom
da ću te još vidjeti.

U nju ću zaviti prve
vlasi sijede -
jer ti ih nikad, nikad
pomilovat nećeš:

S njim nek pokriju moje
ruke mrtve -
naviknut se nisu mogle
da bi zalud čekale.

 

KO BOM UMRLA

Ko bom umrla,
mi ne zatisni oči.
Videti hočem,

kako bo moje ime
viselo kot težka kaplja grenkobe
na tvojih ustnicah.

Zmeraj boš razpet
med mano
in neobdelanimi kamni.

Videti hočem
svojo mrtvo podobo
pokopano v tvojih očeh,
rôko,
ki bi rada zadržala
zamujene ure.

Nikar mi ne zatisni oči,
ko bom umrla,
da bom vsaj enkrat videla
tvojo žalost
za mano.

 

KAD UMREM

Kad umrem
nemoj mi oči zaklopiti.
Vidjeti želim
kako će se moje ime naći
kao teška kaplja gorčine

na tvojim usnama.

Uvijek ćeš biti raspet
između mene
i kamenja neisklesana.

Vidjeti želim
svoj mrtvi lik
pokopan u očima tvojim,
i ruku
koja je željela zadržati
zakašnjele sate.

Kad umrem
nipošto mi nemoj oči zaklopiti
da makar jednom vidim
tvoj žal
za mnom

 

NAROČJE

Posodi
Zemljo
svoje mi naročje
za ljubega
ki je nemiren
mir
iskal
Objemi ga
mehkó
mehkeje
pa ga zazibaj
da mu bo lepo
kot bi pri meni
spal

 

NARUČJE

Posudi
mi Zemljo
svoje naručje
za dragoga
koji je nemiran
mir
tražio
Zagrli ga
nježno
najnježnije
i zibaj ga
da mu je lijepo
kao da spava
uz mene

 

ČAKAM

Tiho se med prsti čas preliva...
Prede, prede malemu življenju
zibko iz najnežnejšega tkiva.

In pod noč, ko greš, prisluhnem vase,
kdaj se prvič rahlo bo zganilo
detece, ki mi pod srcem rase.

Tiho skozi prste lije čas...
Dneve, ure in minute štejem,
ko pozdravimo se ti, otrok in jaz.

 

ČEKAM

Tiho se među prstima vrijeme prelijeva...
Prede, prede malomu životu kolijevku
zipku iz najnježnijega tkiva.

I pred noć, kad odlaziš, osluškujem u sebe
kad će se prvi put nježno se pomaknuti
djetešce koje mi pod srcem raste.

Tiho kroz prste lije vrijeme...
Dane, sate i minute brojim,
Kad ćemo se pozdraviti ti, dijete i ja.

 


ME ČAKAŠ

VERUJEM
v snidenje
Na novo
je z zvenečim peskom posulo
stezo k tebi
Slišal me boš
prihajati

UPANJE
kažipot
hodi pred mano
Še vedno nosim
vsa znamenja
in ne bo me zbegalo
razpotje

LJUBEZEN
varuje v meni
oltarno luč
Z molkom krmim
njen soj
Zaznal me boš
v temí

Me čakaš
Kje

 

ČEKAŠ ME

VJERUJEM
u susret
Ponovno je
posuo zvončićima
stazu do tebe
Čut ćeš
moje korake

NADA
Kažiput
hoda preda mnom
Još uvijek nosim
sva znamenja
i neće me uznemiriti
raskrižje

LJUBAV
Čuva u meni
oltarsku svjetlost
šutnjom njegujem
njen sjaj
osjetit ćeš me
u tami

Čekaš me
Gdje

 

MANDLJEVEC

Zakaj si ogradil
stari mandljevec
pred svojim domom?

Rada bi v mesečni noči
legla podenj
in v senci kamnite vaze,
ki jo je od bogve kod
privalil čas,
prisluhnila slavčjemu joku.
Zakaj si ga ogradil?

Se bojiš,
da bi hotela s tabo deliti
ležišče iz davnih dni,
kjer vonja po meni
ni več zaznati?

Le pod starim mandljevcem
bi rada ležala,
čisto sama,
poslušala jokanje slavca
in mislila na fieške pečine.

Morje jim pere rane
iz bitk
izgubljenih stoletij.

Skale nad Fieso.
Gladka stopnica
v nič

Le naročje krvavih pen
in pesem slavca,
ki je nikdar nisem smela
čuti.

 

BADEM

Zašto si ogradio
staro badem
pred svojim domom?

Voljela bih u mjesečnoj noći
leći pod stablom
i u sjeni kamenite vaze
koju dokotrljaše vrijeme
bogzna otkuda
prisluhnuti plač slavuja.
Zašto si ga ogradio?

Bojiš se,
da bih htjela s tobom dijeliti
ležaj iz davnih dana
gdje se miris na mene
više ne osjeti?

Pod starim bademom
voljela bih samo ležati
potpuno sama,
slušati plakanje slavuja
i misliti na pećine Fiese.

More im umiva rane
iz bitaka
izgubljenih stoljeća

Hridine nad Fiesom
Glatka stepenica
u ništa.

Samo naručje pjena krvavih
i pjesmu slavuja
koju ja nikad nisam smjela
čuti.

 

NOSTALGIJA

V davnih letih deklištva
sem jo prvikrat slišala.
Rekla sem si:
To je beseda, ki poje!

Nostalgija . . .

Posedam na skali
v malem zalivu,
na skali
najinega zadnjega
ljubezenskega srečanja.
Zdaj poznam njen pamen.

Nostalgija . . .

Kakor vrat žene,
ki v žalost je glavo nagnila,
se pne nad morjem
vinograd.

Steza mojih brezkončnih
zgubljenih romanj
mu je zarezana v živo.
Zato je trpko
to vino
in sonce
mu ne bo nikoli izpilo
priokusa grenkobe.

Na vrhu vinograda
je tvoj dom.
Brez tebe.

Nostalgija...

Beseda, ki joče.

 

NOSTALGIJA

U davnim godinama djevojaštva
prvi put sam za nju čula
Rekoh sebi:
To je riječ što pjeva!

Nostalgija...

Sjedim na hridi
u malom zaljevu
na hridi
našega zadnjega
ljubavnog susreta.
Sada shvaćam njeno značenje.

Nostalgija

Kao vrat žene
što u žalost glavu nagnu,
penje se nad morem
vinograd.

Staza mojih beskonačnih
izgubljenih hodočašća
zarezana mu je u žilu.
Zato je trpko
to vino
i sunce
mu neće nikada ispiti
okus gorčine.

Na vrhu vinograda
tvoj je dom.
Bez tebe.

Nostalgija...

riječ što plače.

 

ČE ME KJE SREČAŠ

Če kje me srečaš,
se obrni stran!
Da ne zapaziš mojih bledih lic,
da ne uzreš usahlih solz sledi,
ki vse zaman so tekle,
da te ne bodo v duše dno zapekle
in ne zgroziš se nad ugaslimi očmi.
Če kje me srečaš,
se obrni stran!

Če kdaj začuješ moj korak,
se umakni s póti!
Da me pogled tvoj ne zaloti,
ko iščem tvojih nog
sledove na samotnih stezah
in se mi toži po dobroti
tvojih močnih, toplih rok.
Če kdaj začuješ moj korak,
se umakni s póti!

Če spet zaslišiš glas moj,
zanj oglúši!
Da ti ne bo preveč težko pri duši,
da se ne spomniš tistega večera,
ko me poslušal
poln si vročega nemira
in sem poltiho pripovedovala
povest o sebi,
v mir te zazibála...

Če kje zaslišiš glas moj,
zanj ogluši,
če ne ti bo preveč bridkó pri duši!

 

AKO ME GDJE SRETNEŠ

Ako me gdje sretneš,
okreni se u stranu!
Da ne primijetiš moje uvele obraze,
da ne opaziš tragove usahlih suza,
koje su zalud tekle
da te ne zapeče do dna duše
i ne zgroziš se nad ugaslim očima.
Ako me gdje sretneš,
okreni glavu!

Ako kad začuješ moj korak,
umakni se s puta!
Da me tvoj pogled ne uhvati
kad tražim tragove
tvojih stopala na samotnim stazama
i kad čeznem za dobrotom
tvojih snažnih toplih ruku
Ako kad začuješ moj korak,
umakni se s puta.

Ako opet začuješ moj glas,
ogluši se na nj!
Da ti neće bito previše teško pri duši
da se ne sjetiš one večeri
kad me posluša
pun vatrena nemira
potiho ti pripovijedah
priču o sebi,
u mir te zazibah...

Ako gdje začuješ moj glas
ogluši se na nj
da ti ne bude previše čemerno pri duši!

 

LJUBEZNI

Rada bi te spet srečala,
Ljubezen,
na eni mojih samotnih
poti.
Že leta se vleče za mano
sled,
ki družico ob sebi pogreša.

Zakaj ne prisedeš k mizi,
kjer drobim kruh
osamelosti
in je vsaka jed plehka,
vino pa grenko
od žolča?

Izogibaš ležišču se mojemu
v Hiši odpisanih.
Tam je zrak gost
od vzdihov
po izgubljenem.

Nedoumljiva so tvoja pota,
Ljubezen.
Moja kri pa je težka
od zavisti
in žalosti,
ker si me pozabila.

 

LJUBAVI

Voljela bih te opet sresti,
ljubavi,
na jednoj od mojih samotnih
putanja.
Već se godinama vuče za mnom
trag,
komu drúga nedostaje uza se.

Zašto ne sjedneš za sto
gdje drobim kruh
usamljenosti
i svako je jelo bljutavo,
a vino gorko
od žuči?

Izbjegavaš postelju moju
u Kući otpisanih.
Tamo je zrak gust
od uzdaha
za izgubljenim.

Neshvaćene su tvoje putanje
ljubavi.
A moja krv je teška
od zavisti
i žalosti,
jer me zaboravi.

 

IZ SPOMINA

Dišal si
po zrelih travah krasa
po sôli
ki jo maestral prinaša
po blagem zelenilu oljk
in rožmarinu grenkem

Dišal si
da sem zaprla oči
in čakala vdano
na dotik dlani
umetnika
stvarnika lepote
Počasi
počasneje
kot zamaknjene
drsele so
po moji mladi koži
in odpoljubile
vse stranpoti narave
begajoče me v nočeh
deklištva

V tvojih sem dlaneh
postala lepa
Saj si me ljubil

 

IZ SJEĆANJA

Ti si mirisao
na zrele trave krša
na sôl
koju maestral donosi
po blagu zelenilu maslina
i grkom ružmarinu

Ti si mirisao
da zaklopih oči
i čekah odano
na dodir ruku
umjetnika
stvoritelja ljepote
Lagano
polagano
kao zanesene
klizahu
po mojoj mladoj koži
i poljupcima izbrisaše
sve stranputice prirode
uznemiravahu me
u djevojačkim noćima

U tvojim rukama
postah lijepa
ta, volio si me.

 

IŠČI ME

Vdneh samote
me išči med stvarmi,
ki se morejo iz ljubezni dati.

V pomladnem spreletanju ptic,
v oblakih in večerni zarji,
krvaveči,
ko se spaja s soncem.
V poletnih kresovih,
trepetajočih,
kadar jih jemlje vase
temina neba.
V divjanju vetróv,
prepletajočih se med sabo
in v vejah dreves,       
ki so objemajoče rôke.
V vsem me najdeš.

Ko zabredeš v vódo,
me išči v valu
in se ti bom zaplela med nóge.
Školjka,
ki se je prisesala na skalo
in je več ne izpusti,
sem jaz.

V šelestenju trav me išči,
ki jih veter upogiba
in se mu s slastjo vdajajo,
v koreninah sem,
segajočih v srcé zemlje.

V vseh stvareh,
ki se morejo iz ljubezni dati
in iz ljubezni jemljejo,
me išči.
Povsod sem jaz,
je moja ljubezen.

 

 

TRAŽI ME

U danima samoće
traži me među stvarima
koje se mogu iz ljubavi dati.

U protjetnom prelijetanju ptica
u oblacima i purpuru večernjem
što krvari
kada se sa suncem spaja.
U ljetnim krijesovima
treptavim
kad ih u se upija
tmina neba.
U divljanju vjetrova
međusobno prepletenih
i u granama drveća,
koje su ruke što grle.
U svemu me nalaziš.

Kad zagaziš u vodu
traži me u vaIu,
a ja ću ti se o noge zaplesti.
Školjka
što se pripila o hridinu
više je ne ispusti,
ja sam to.

Traži me u šuštanju travki
koje vjetar povija
i požudno mu se predaju;
u korijenima sam
što u srce zemlje sežu

U svim stvarima,
koje se mogu iz ljubavi dati,
i iz ljubavi uzeti,
traži me,
posvuda sam ja,
ljubav je moja

 

 

Ne morem opleti rož             Ne mogu opljeviti cvijeće

 

USPAVANKA

Nič več ne jokaj, moj mali sirotek,
ličeca sladka preveč ti zarde.
Z usteci malimi k prsim se stisni,
pa se ti solzice vse posuše.

Zibka je mehka, moj mali sirotek,
zunaj je mrazek, toplo je doma.
Nihče ne ve naj za najino žalost,
da je hudo, ker sva zmeraj sama.

Spančkaj, zaspančkaj, moj mali sirotek,
mamico joki otroški bolé.
Tiho, prav tihceno čakajva očka,
božati znajo njegove roke.

 

USPAVANKA

Nemoj više plakati, moje malo siroče,
obrazići ljupki suviše crvene.
Ustašca malena k prsima stisni
da ti se suzice sve posuše.

Zipka je meka moje malo siroče,
vani je mrazić, kod mame je toplo.
Nitko nek ne zna kak' nam je teško,
kako smo tužni, zato uvijek smo sami.

Pajki, pajki, moje malo siroče
majčicu plači dječji bole.
Tiho, posve tihano tatu čekajmo,
milovat´ znaju ruke njegove.

 

BRIDKA
USPAVANKA

Z zlato nitjo
sem te tkala
v svileni mreži
zibala
Roka moja
cvet flaminga
k nedrom
te je stiskala

Pa je legla
črna megla
v prejo tvojih
mojih sanj
So noči ti
vse bolj temne
in je muka
sončen dan

Sem spočela
te v ljubezni
za ljubezen
ne za križ
Zdaj pa
kot svinčena lava
v krvi
v duši mi ležiš

 

ŽALOSNA
USPAVANKA

Zlatnom niti
tkah te
u svilenoj mreži
zibah te
Ruka moja
cvat flaminga
stiskaše te
k njedrima

Ali leže
crna magla
u pređu tvojih
mojih snova
Noći su ti
sve tamnije
i muka je
sunčan dan

Dadoh ti život
iz ljubavi
za ljubav
ne za križ
Sada
kao olovna lava
u krvi
u duši mi ležiš

 

SIN MOJ

Iz rok si mi ušel, moj otrok.
Tesnoba lega na blodne stezé,
noge se ti v ščavje zapletajo
in med kalužnicami, ki se delajo zlate,
preži močvirje.
Za tabo pošiljajo pse slednike.
Iztrgali bi ti radi nežno srce,
izgrebli mile oči.

Vrzi jih v modrino neba, vsrkala jih bo vase, potopi jih med spominčice,
prekrile jih bodo,
in srce skrij pod plašček pikapolonice,
saj močni ne hlepijo za malimi stvarmi.

Skrij svoje ranljivo jedro.
Polnočne ure omam skrivajo kremplje
in jutro ti bo pakazalo britev.

Poišči spet moje rôke,
ti moja grenka radost

 

MOJ SINE

Iz ruku mi uteče, moje dijete.
Tjeskoba liježe na bludne staze,
noge ti se u šikaru zapleću,
i među potočnicama što se čine zlatnima
vreba kaljuža.
Za tobom šalju pse tragače
Željeli bi ti istrgnuti nježno srce,
izgrepsti mile oči.

Baci ih u modrinu neba, upit će ih u se,
Potopi ih među spomenke
prekrit će ih,
i srce skrij pod kaputić bubamare,
znaj, jaki ne žude za malim stvarima.

Sakrij svoju ranljivu jezgru.
Ponoćne sate omame skrivaju pandže.
i jutro će ti pokazati britvu.

Potraži opet moje ruke,
ti moja gorka radosti.

 

TVOJ OČKA

Vidiš, moj fantek, ga vidiš?
Tole pa očka je tvoj.
Tiho, prav tiho poslušaj,
kar ti bom rekla nocoj.

Tvoj očka bil bled je in resen,
le redko se je nasmejal;
a kadar se je, mi bilo je,
kot sonček bi zlati sijal.

Bil velik je, uh, kako velik!
Do kodrov sem komaj mu segla,
z rokami je čudeže delal,
na to bi lahko ti prisegla.

A mamici tvoji najdražje
bile so njegove oči;
velike, plave in tople. -
Prav take imel je kot ti.

Bilo mu hudo je - pa šel je . . .
In nič ni povedal, da gre.
Sam Bog vedi, kam ga je gnalo
njegovo nemirno srce.

Boš videl, nekoč pa prišel bo.
Za vrata se bova mu skrila,
ko naju iskal bo nestrpen,
mu bova v naročje planila.

In vse spet lepo bo in dobro,
moj sinko! Le pridna bodiva.
Da očka bi skoraj se vrnil,
zaupno in vroče moliva.

 

TVOJ TATA

Vidiš, moj dječače, vidiš ga?
Gle, to je tvoj tata.
Tiho, tihano poslušaj,
što ću ti reći sada.

Tvoj tata bijaše blijed i ozbiljan,
tek bi se rijetko nasmijao,
a kada bi se, meni je bilo,
ko zlatno bi sunašce sijalo.

Velik, uh kako velik bijaše!
Do kovrča jedva mu mogoh doprijeti
rukama čuda stvaraše
na to se mogu prisegnuti.

A majčici tvojoj najmilije
bijahu njegove oči,
velike plave i tople.-
A imao je baš takve kao ti.

Bilo mu je teško- pa ode.
I ništa ne reče kad krenu.
Sam Bog zna kamo ga odvede
njegovo srce nemirno.

Vidjet ćeš jednom će se vratiti.
Iza vrata ćemo se, nas dvoje, sakriti,
kada nas bude nestrpljiv tražio
u naručje ćemo mu skočiti.

I sve će opet biti lijepo i dobro,
moj sinko! Samo dobri budimo.
Da bi se tata uskoro vratio,
iskreno i toplo molimo.

 

MAMILO

Tudi tako živiš
Le težko
Jetnik lastnega grizenja
se v krogu vrtiš
Izhod
je že zdavnaj zazidan

Poslušaš korake srečnežev
in gaziš podivjano žalost
da bi njene metastaze
ne vdrle v paslednje vlakno
tvoje biti
ki se še poizkuša
braniti

Četudi težko živiš
le zacvete kdaj v zbegani glavi
roža spomina
Mamilo
Mamilo . . .

Prenese te za uro
v znane pokrajine
skoraj pozabljene
medtem pa gavran v tebi
spleta še trdnejše
gnezdo

 

OPIJUM

Također i tako živiš
Samo teško
Uhićenik vlastita uništenja
vrtiš se u krugu
Izlaz
već je odavno zazidan

Slušaš korake sretnika
i gasiš podivljalu žalost
da njene metastaze
ne prodru u posljednje vlakno
tvoje biti
koja se još pokušava
braniti

Iako teško živiš
ipak ponekad zacvjeta u zbunjenoj glavi
ruža uspomena
Opijum
Opijum ...

Prenese te začas
u poznate krajolike
gotovo zaboravljene
pa gavran u tebi
plete još čvršće
gnijezdo

 

POGREŠAM

trdovratni molk
v tvojih urah preizkušnje
moj ljubi
Pogrešam
bridke besede
vržene v predsmrtni grozi
iz nemočnega gneva
moj sin
Ne morem opleti rož
na vajinem grobu
ne morem prižgati lučí
za vajino temo
V dlani nosim neizjokani jok
ga z drugo prikrivam
in stojim
osamelec

okleščeno drevo
na vajinem grobu
Posekali
so mu najmočnejše veje
dom za ptičje ljubezenske pesmi
za molitev cvetov spomladi
za srkanje dežnih kapelj
v novemberskih neurjih
Ne morem vama dati roke
preobložena je
preobtežena
Samotno
suho drevo
z nezanesljivimi koreninami
čakam na prvi vihar
da me bo vrgel
k vama

 

NEDOSTAJE MI

svojeglavi muk
u tvojim satima preispitivanja
moj dragi
Nedostaju mi
gorke riječi
bačene u samrtnoj stravi
iz nemoćna gnjeva
sine moj
Ne mogu oplijeviti cvijeće
na vašem grobu
ne mogu zapaliti svijeće
za vašu tamu
Na dlanu nosim neisplakani plač
drugim dlanom ga prikrivam
i stojim
osamljeno drvo

okresano drvo
na vašem grobu
Posjekoše mu
najsnažnije grane
dom za ptičje ljubavne pjesme
za molitve proljetnih cvjetova
za srkanje kišnih kapi
u novembarskim olujama
Ne mogu vam dati ruke
pretrpana je
preopterećena
Samotno
suho drvo
s nesigurnim korijenima
čekam na prvi vihor
da me baci
k vama

 

III.

Prebujenje                                      Buđenje

ROJSTVO

Na tla
me je stresla mati
v svoji bridki uri

Moj prvi jok
ni bil aleluja
le krik vsiljivca
izrinjenega
iz zavetja maternice
v prežeči hlad

Pozdravile so me
Sramota
Strah
Skrb

S pogledi mrkimi
pribile so me v tla

Pričela boš pri dnu

O Bog
s kakšno muko sem se pobrala
s kakšno muko sem se vzravnala

 

ROĐENJE

Na tlo
me strese mati
u svojoj gorkoj sudbi

Prvi moj plač
ne bješe aleluja
samo krik nezvanog
izbačenog
iz okrilja maternice
u opasnu hladovinu

Pozdraviše me
Sramota
Strah
I briga

S mrkim pogledima
pribiše me na tlo

Počet ćeš pri dnu

0 Bože
s kakvom mukom se podigoh
s kakvom mukom na svoje noge stadoh

 

BREME

Moje otroštvo
je usnulo brez uspavank.

Ta, ki jih je pozabila peti,
je zdaj stara žena.

Iz svoje samotnosti
plete črno čipko kesanja
in nerazdanost
ji sproti plete brezkončno nit.

Med nama
je izgubljen otroški jok
in zbeganost prvih spoznanj,
so zatajene skrivnosti deklištva
in trpka zrelost,
nasičena
z neizgovorjenimi očitki.

Vem, da jo kot kamen teže
neizpete uspavanke.

A jaz nimam pravice
ne moči,
da bi ji odvzela
to breme.

 

BREME

Moje djetinjstvo
usnu bez uspavanki.

Ona koja ih zaboravila pjevati,
sada je već starica.

Iz svoje samoće
plete crni veo kajanja
a nerazdanost
joj usput prede nit beskonačnu.

Među nama
izgubi se plač dječji
i zbunjenost prvih spoznaja,
prikrivene tajne djevojaštva
i trpka zrelost,
nasićena
neizrečenim prijekorima.

Znam, kao kamen su joj teške
neispjevane uspavanke.

A ja nemam pravice
ni snage
da bih joj oduzela
to breme.

 

NIČESAR

nisem pozabila
Kakor žival
nosim vžgano
znamenje
lastnika

 

NIŠTA

nisam zaboravila
Kao životinja
nosim sprženo
obilježje
vlasnika

 

ZORIM ZA ŽETEV

Zorim za tvojo žetev, Smrt!

Prešinja mlačnost me jeseni,
požiram vino grenkih trt
in vsemu se smejim norčavo.
ko me zmrazi tvoj dih ledeni,
pokorno bom sklonila glavo.

Zorim za tvojo žetev, Smrt!

 

ZORIM ZA ŽETVU

Zorim za tvoju žetvu, Smrti!

Podilazi me tromost jeseni,
gutam vino gorkih loza
i luckasto se svemu smijem.
kad me smrzne tvoj dah ledeni,
pokorno ću glavu pognuti.

Zorim za tvoju žetvu, Smrti!

 

UVELO LISTJE

Ne stopaj po uvelem listju
To so mrtvi
Zeleni so izpolnili svojo dolžnost
Darovali so ti dih
Spoštuj njihovo smrt

Vračajo se v nedra zemlje
kakor vse
ko se dopolni čas
ko je konec poti
Spoštuj njihovo smrt

Zanje ne bo več pomladi
Morebiti je ne bo več tudi zame
zate ali za nekoga
ki ga ne boš mogel pozabiti
Ne stopaj po uvelem listju

Diši po jeseni
Diši po mnogih smrtih

 

UVELO LIŠĆE

Ne gazi po uvelu lišću
To su mrtvi
Zeleni izvršiše svoju dužnost
Darovaše ti dah
Poštuj njihovu smrt

Vraćaju se u njedra zemlje
kao sve
kad se navrši vrijeme
kad je kraj puta
Poštuj njihovu smrt!

Za njih više nema proljeća
Možda ga neće ni za mene biti
ni za tebe ili za nekoga
koga ne možeš zaboraviti
Ne gazi po uvelu lišću

Miriše na jesen
Miriše na mnoge smrti

 

NOČNE MISLI

Sama s svojimi mislimi
ždim
Minute
kot jagode môlka med prsti
drsé,
tonejo
druga za drugo
v časa vodé,
zaman jih,
kot vale bežeče,
lovim.

Vrne se včasih
prav rahel in medel
spomin,
stisne mi grlo za hip
in zopet utone.

O, da že mogla bi
s te dolgočasne zemljé!
Raztrgati,
zgristi
lažnive in zoprne
spone!

 

NOĆNE MISLI

Sama sa svojim mislima
čamim.
Minute
kao jagode krunice među prstima
klize,
tonu
jedna za drugom
u vode vremena,
uzalud ih,
kao odbjegle vale
lovim.

Vrati se ponekad
nježno, nejasno
sjećanje
stisne mi grlo na tren
i opet nestane.

O, kad bih mogla
s te dosadne zemlje!
Rastrgati,
izgristi,
lažljive i odvratne
okove!

 

GNEZDO

V sebi nosiš gnezdo bolečine
Razdiraš ga
pa spet zgradiš,
razdiraš vedno znova,
dokler ga ne pripneš
pod vegasti napušč
utvar.
Navadiš nanj se
kot na vse
in ko nekoč izgine
kakor vse,
ostane le praznina
in nenadoma zaveš se,
da si star.

 

GNIJEZDO

U sebi nosiš gnijezdo bola
Razaraš ga
i opet ga gradiš,
uvijek ponovno razaraš,
dok ga ne pričvrstiš
pod klimavi krov
utvara.
Privikneš se na nj
kao na sve,
i kad jednom nestane
kao sve,
ostane samo praznina
iznenada spoznaš,
da si star.

 

NI VEČ SLUTENJ

ne koraka
ni več trkanja
na vprašanj
Kdaj že
nihče več nanje
ne čaka
Tiho
je vse
Pretiho
Z vsakim trenutkom
je upanja
manj

 

NEMA VIŠE SLUTNJA

ni koraka
nema više kucanja
ni pitanja
Otkad već
nitko više na njih
ne čeka
Tiho
je sve
Pretiho
Sa svakim trenom
nade je
sve manje

 

MISEL

Od temne vode prihaja
veter jo nosi od črnih dreves
ko grem mimo kamnitih hiš
se prihuljeno izvija izpod pragov
izpod napuščev
izza podirajočih se dimnikov
zmeraj in zmeraj
in kar naprej
na vsakem koraku
misel
misel
misel ki mi ne da spati
ki mi ne da prostosti
ki mi ne pusti dihati

Vzela bom kamen
in tolkla po njej
tolkla
tolkla kar naprej
dokler je ne dotolčem

Potem bom morda en sam dan prosta
vsaj za uro pozabila
vsaj en trenutek zadihala

 

MISAO

Od tamne vode dolazi
vjetar je nosi od crnih stabala
kad idem mimo kamenitih kuća
šćućureno se izvija ispod pragova
ispod krovova
iza ruševnih dimnjaka
uvijek i uvijek
i tako naprijed
na svakom koraku
misao
misao
misao koja mi ne da spati
koja mi slabodu krati
koja mi ne da disati.

Uzet ću kamen
i tući po njoj
tući
i dalje tući
dokle je ne dotučem

Tako ću bar jedan dan slobodna biti
jedan sat zaboraviti
jedan tren prodisati

 

        ŽIVLJENJE

Na kolenih ujčkam
življenje
Pa kar joče
joče
izgubljeno
pozabljeno
zapravljeno
in prezrto
Neutolažljivo je
Kaj pa še hoče
Saj ga je vendar oplazila
senca sreče
razvajenega
zahtevnega
otročjega
in smešnega
Globoko
globoko se bom sklonila
naj mi že pade
iz naročja

 

ŽIVOT

Na koljenima njišem
život
On pak plače
plače
izgubljeno
zaboravljeno
straćeno
i prezreno
Neutješan je
Što pak još hoće
Pa valjda ga dotaknu
sjena sreće
razmaženo
zahtjevno
dječje
i smiješnoga
Duboko
duboko ću se skloniti
nek mi već padne
iz naručja

 

GROB KOPLJEM

Grob kopljem
Z rokami
z zobmi
z očmi
z mislijo
Grob kopljem
Za vse neuslišane prošnje
za objokana veselja
za mrtva upanja
za preležane spomine
Hitro
hitro kopljem
Blizu je večer
in ne bo več prinesel
jutra
Globoko moram zakopati
vse
Da bo skrito za zmeraj
da se nihče ne bo jokal
nad mojo bridkostjo
in smejal
mojim norostim
Nobene rože
Tudi trave ne
Mrtvo naj bo vse
kakor jaz

 

KOPAM GROB

Kopam grob
Rukama
zubima
očima
mišlju
Kopam grob
Za sve neispunjene molbe
za oplakana veselja
za mrtva nadanja
za preboljene uspomene
Hitro
hitro kopam
Blizu je večer
što neće više donijeti
jutra
Duboko moram zakopati
sve
Da će bude zauvijek sakriveno
da nitko neće plakati
nad mojom žalošću
i smije se
mojim ludostima
Nijedne ruže
Niti travke ne
Nek bude mrtvo sve
kao ja

 

NAD MESTOM SE RAZLIL JE KOBALT

zvezde so se preselile prav med hiše,
gostejše se iskrijo mavrično
in hkrati ugasnejo
še preden zlatoglavi Helios
s plamenastimi žrepci pridrvi
na horizont.

In rečeš J U T R O !

 

RAZLI SE KOBALT NAD GRADOM

zvijezde se preseliše baš između kuća
bljesnuše u bojama duge
i u isti mah se izgubiše
još prije negoli dojuri zlatoglavi Helios
s plamenastim ždrijepcima
na horizont.

I rekneš J U T R O !

 

KAR JE PRI VRHU

odnese piš
Le vse globoko skrito
obdržiš

Ne išči mrzlično
ne begaj v snu
So povezave
So
Nekje na dnu

 

ŠTO JE NA VRHU

odnese vjetar
tek sve duboko skrito
zadržiš

Ne traži grozničavo
ne lutaj u snu
Jesu veze
Jesu
Negdje na dnu

 

MRAK

Najlepši dnevni čas
Vse okrog tebe
potone v temo
Iz brneče tišine
te spet pokliče
ljubljeni glas

 

MRAK

Najljepše vrijeme dana
Sve oko tebe
tone u tamu
iz zujave tišine
opet te nazva
voljeni glas

 

ZELENO

ki te hočem zeleno
        Vetru zavetje
        za pesem večerno
        za prešerno
        budnico v dan

Zeleno
ki te vidim zeleno
        Očem odpočitek
        balzam za dušo
        zmeraj in povsod
        zaželeno

Zeleno
ki te ljubim zeleno
         Ne samo Lorca
         Tudi jaz

         in ti
         in mi vsi

 

ZELENO

što te želim zeleno
      Vjetru utočište
      ze pjesmu večernju
      za prpošnu
      budnicu u dan

Zeleno
što te vidim zeleno
      Odmor očima
      balzam za dušu
      uvijek i svuda
      željeno

Zeleno
što te volim zeleno
      Ne samo Lorca
      također ja
      i ti
      i mi svi

 

URE

Ure
milega predajanja
izpele so se v čas
Srkam
pozni lesk škrlatne zarje
Nekje odmev
A to ni več moj glas

Ljubezen
golobica biserna
mi iz roke več ne jé
Tonem
v dno zloveščega večera
Svinčena noč
mi lega na srce

 

SATI

Sati
milih davanja
ispjevaše se u vrijeme
Upijam
kasni sjaj purpurne zore
Negdje odjek
A to nije više moj glas

Ljubav
biserna golubica
iz ruke mi više ne jede
Tonem
u dno zloslutne večeri
teška noć
mi liježe na srce

 

KAJ ŠE IŠČEM

Kaj še iščem med vami?
Pomlad je
in moja duša je mrtva lastovka,
ki ni mogla do svojega dama.
Vi pa čakate,
da se bom smejala.

Na moje odprte dlani,
ki ste z njih vsa sonca pobrali,
polagate kače svojih možganov
in src okrepeneli žolč.
Vi pa čakate,
da se bom smejala.

Struna,
nikamor napeta,
ne poje,
in ogenj obupa nima solzá.
Vi pa čakate,
da se bom smejala.

Mimo mene hodite
in ne veste,
da ima v meni smrt
svojo zibel.
Vi pa čakate,
da se born smejala.

 

ŠTO JOŠ TRAŽIM

Što još tražim među vama?
Proljeće je
i moja duša je mrtva lastavica
koja nije mogla do svojega doma.
A vi čekate
da se nasmijem.

Na moje otvorene dlanove,
što ste s njih sva sunca pokupili,
polažete zmije svojih mozgova
i srca obamrlu žuč
A vi čekate
da se nasmijem.

Struna
nikuda napeta
ne pjeva
i vatra očaja nema suza.
A vi čekate

da se nasmijem.

Mimo mene hodate
i ne znate
da smrt u meni
ima zipku svoju.
A vi još čekate
da se nasmijem.

 

ČE BI ME VPRAŠALA

Če bi me dobra vila vprašala,
kaj naj mi vrne iz moje mladosti,
rekla bi: Vrni mi glas!
Nekdaj sem mogla vse svoje muke
izpeti,
zdaj jih moram
izjokati.

 

AKO BI ME UPITALA

Ako bi me dobra vila upitala,
što će mi vratiti iz moje mladosti,
rekla bih: vrati mi glas!
Nekad sam mogla sve svoje muke
ispjevati,
sad ih moram
isplakati.

 

PREBUJENJE

Šla bom gola skozi pomladni dež.
Naj izpere z mene vso navlako
prešlih dni.

Pajčevino že v zametku trhlih
in izprijenih vezi.
Željâ upepeljenih saje
in ugaslih bolečin,
prah razočaranj in spoznanj,
vso rjo dvomov
in sumničenj bednih,
obljub gnilobo,
iz strahopetnosti zlaganih,
in vse blato premišljenih prevar.

Šla bom bosa skoz pomladni dež.
Da mi izmije nôge,
utrujene od blódenja
in od iskanj brezplodnih.

Skoz pomladni dež bom šla.
Morda me prav na koncu póti
le kdo čaka.

Stopiti hočem predenj čista,
s srcem dekletca,
ki še véruje v bajke.

 

BUĐENJE

Ići ću gola po kiši proljetnoj
da ispere s mene sve nevolje
prošlih dana:

paučinu već u zametku trulih
i pokvarenih veza,
pepeo i čađ  želja
i ugaslih jada,
prah razočaranja i spoznanja,
svu rđu nedoumica
i bijednih sumnjičenja,
iz kukavičluka trula
lažna obećanja,
i sve blato promišljenih prevara.

Ići ću bosa po kiši proljetnoj
da mi noge umije
umorne od lutanja
i od besplodnih traženja.

Ići ću po kiši proljetnoj.
Možda me baš na kraju puta
ipak netko čeka.

Preda nj želim izaći čista,
sa srcem mlade djevojke
koja u bajke još vjeruje.

 

JESEN

Pa je jesen.
Človeškega duha
in rok sadovi so dozoreli.
Tudi tvoji
po nevihtnem so poletju
žlahtna žetev.
O, vsi vemo,
da bodo kmalu
žerjavi zadnji odleteli
za svojo jato.
Je že tako.
Obotavljaje
odletava listje s krošnje,
a odletava - zlato.

 

JESEN

Evo jeseni.
Čovječjega duha
i ruku plodovi dozoriše.
Također tvoji
po olujnom su ljetu
plemenita žetva.
O, svi znamo,
da će uskoro
ždralovi zadnji odletjeti
za svojim jatom.
Tako je već.
Oklijevajući
odlijeće lišće s krošnje,
al' odlijeće zlato.

 

 
PRIJATELJICI MILI

Preveč si še med nami, Mila, da bi te mogel spraviti med neusmiljene zaklepaje letnic (1912-2000) in te utesniti v okvire učenih literarnih smeri in tokov (nova romantika, ženska lirika), saj nisi nikoli pisala zanje in zaradi njih, zato le nekaj prijateljskih besed, ko s svojo pesmijo odhajaš med nove bralce.
Najprej naj ti čestitam, ker si v hrvaško-slovenski pesnici Mili Vlašić Gvozdić našla tenkočutno posestrimo, ki je znala tvoje misli, podobe in čustva tako pojoče preuglasiti v svojo materinščino, da boš osvojila tudi njene rojake in rojakinje, kakor si nas. V pričujoči dvojezični zbirki V šelestenju trav me išči namreč umetniško ubrano dvoglasno pojeta obe materinščini, tvoja in njena.
Usoda ti je bila naklonjena, da si se lahko izražala na dveh umetnostnih ravneh. Kot pesnica si ustvarjala žlahtne bisere ljubezenske lirike, kot igralka pa poustvarjala nepozabne postave zlasti iz komedijskega repertoarja od antičnih mojstrov prek Molierja in Shakespearja naprej do sodobnikov...
V tej dvojnosti si bila enkratna in neponovljiva, saj si zasebno živela dramo, vse prepogosto tudi tragedijo, kakor jo zmorejo le vrhunski mojstri, na odru pa oživljala satiro in komedijo.
Po naravi poredno hudomušna, frkljasto zapeljiva punčka, kakršne se te spominjam, ko sva v mladosti skupaj igrala na ljudskih odrih, si mi v tej hudomušnosti do zadnjega ostala prijateljsko zvesta in se ob vsaki priložnosti rada zatekala tudi k meni, recimo, po nasvet o kakšnem jezikovnem vprašanju, in se vselej poslovila z neizogibnim hudomušnim nasmeškom.
V zrelem življenju, na tem velikem odru sveta, pa si se morala - žal - še najpogosteje srečevati s temno zarjo bridke žalosti žene in matere, saj ti je smrt iztrgala iz objema moža, kiparja Jakoba Savinška (1922-1961), in sina edinca Davida (1949-1990).
Hvala ti, ker si nam sproti pisala neposnemljivi pesniški dnevnik svojih radosti in bolečin: Neodposlana pisma (1951), Letni časi (1960), Spomin (1973), Okus pa grenkem (1987), Minevanja (1997), in nam ga podarila, da lahko črpamo moč in lepoto iz tvojih spoznanj in dognanj.
Tako nam tudi z izborom V šelestenju trav me išči ostajaš plemenita sodobnica, Človek z veliko začetnico, ženska, žena, mati, obenem pa vrhunska pesnica, obdarjena z duhovnim bogastvom in sugestivno moralno močjo, ki naj se nezadržno selita v srca in duše tvojih bralcev.

JANKO MODER

PRIJATELJICI MILI

Još si suviše s nama, Mila, da bih te mogao staviti među nemilostive zagrade godina (1912-2000) i utijesniti te u okvire učenih književnih smjerova i tijekova (nova romantika, ženska lirika) jer ti nisi nikad pisala za njih ni radi njih, zato samo nekoliko prijateljskih riječi kada sa svojom pjesmom odlaziš među nove čitatelje.
Najprije ti čestitam što si u hrvatsko-slovenskoj pjesnikinji Mili Vlašić Gvozdić našla suptilnu posestrimu koja je znala tvoje misli, slike i osječaje tako lirski uskladiti u svoj materinski jezik da ćeš također osvojiti njezine rodi ce i rođake kao što si nas. Pred nama je dvojezična zbirka Traži me u šuštanju travki, u kojoj umjetnički skladno pjevaju u dva glasa dvije materinske riječi, tvoja i njezina.
Sudbina ti je bila naklonjena pa si se mogla izražavati na dvije umjetničke razine. Kao pjesnikinja si ostvarila dragocjene bisere ljubavne lirike, kao glumica si ostvarivala nezaboravne likove osobito iz komedijskog repertoara od antičkih majstora preko Moliera i Shakespearea, te dalje sve do suvremenika...
U toj si dvojnosti bila jedinstvema i neponovljiva, ta zasebno si živjela dramu, a prečesto i tragediju kako je smogoše samo vrhunski majstori, na pozornici si oživljavala satiru i komediju.
Po prirodi nestašno vragolasta, vrckavo zavodljiva djevojka kakve te se sječam kada smo u mladosti zajedno nastupali na narodnim pozornicama, ostade mi s tim nestaštvom prijateljski vjerna sve do kraja i svakom si prigodom rado dolazila k meni, recimo, za savjet o nekom jezičnom pitanju i uvijek si pozdravljala vječnim vragolastim smiješkom.
U zrelim godinama života, na toj velikoj pozornici svijeta, žao mi je što si se morala najčešče susretati s mračnom zorom gorke žalosti žene i majke, ta smrt ti je istrgla iz zagrljaja muža kipara Jakoba Savinška (1922-1961) i jedinca sina Davida (1949-1990).
Hvala ti što si nam stalno pisala specifični pjesnički dnevnik svojih radosti i bolova: Neodposlana pisma (1951), Letni časi (1960), Spomin (1973), Okus po grenkem (1987), Minevanja (1997), i darovala si ga nama da možemo crpiti snagu i ljepotu tvojih spoznaja i spoznanja.
Tako nam također s izborom Traži me u šuštanju travki ostaješ plemenita suvremenica, Čovjek s velikim početnim slovom, ženska, žena, majka, ujedno vrhunska pjesnikinja, nadarena duhovnim bogatstvom i sugestivnom moralnom snagom koja če se nezaustavljivo seliti u srca i duše tvojih čitatelja.

JANKO MODER

 

OPOMBA PREVAJALKE

Ko sem vsak dan pisala pesmi v svoji materinščini (hrvaščini s hercegovskimi posebnostmi) in v slovenščini, mi je bila ves čas pred očmi tudi misel, kako naj hrvaškim bralcem predstavim slovenske pesnice. Moji prevodi so izhajali v revijah Mogućnosti (Split) in Paralele (Ljubljana) .
Zdaj se oglašam s knjigo. V ta namen sem najprej izbrala pesnico Milo Kačič. Pa ravno njo. Njena poezija je namreč nekaj posebnega ne le v slovenski, temveč po mojem tudi v svetovni književnosti, vsa prepojena s silno strastjo in ljubeznijo do edinega, ki ga je ljubila in to iskreno izpričevala z izlivi svojega srca - v dobrem in zlem - in postala vrhunska pesnica izpovedne intimistične lirike.
Mila Kačič je dobro znana tudi hrvaškim ljubiteljem gledališča in filma. Dobila je namreč puljsko Zlato areno za vlogo v filmu To so gadje (1978).
Te prevode v svojem izboru posvečam spominu Mile Kačič in jih iz srca izročam hrvaškim bralcem.

MILA VLAŠIĆ GVOZDIĆ

BILJEŠKA PREVODITELJICE

Pišući svakodnevno svoju liriku na materinskom jeziku (hrvatskom s hercegovačkim specifičnostima) i na slovenskom, uvijek mi je bila na umu misao, da hrvatskim čitateljima predstavim slovenske pjesnikinje u mome prijevodu. Prijevode sam objavljivala u revijama Mogućnosti (Split) i Paralele (Ljubljana).
Sada se javljam knjigom. Za svoje prevoditeljsko djelo izabrah prvo pjesnikinju Milu Kačič. Upravo nju. Njezina poezija specifična je ne samo u slovenskoj, nego po mome mišljenju i u svjetskoj književnosti. Njezina je pjesma sva prepojena silnom strašču, ljubavlju prema jedinome kojeg je voljela iskreno kazujuči izljeve svoga srca - u dobru i zlu - i postade vrhunska pjesnikinja ispovjedne intimistične lirike.
Mila Kačič je dobro poznata i hrvatskim ljubiteljima kazališta i filma. Dobila je pulsku Zlatnu arenu za ulogu u filmu To so gadje (1978).
Ovo prevoditeljsko djelo u mome izboru posvečujem sjeni Mile Kačič. Hrvatskim čitateljima srdačno ga, predajem.

MILA VLAŠIĆ GVOZDIĆ

KAZALO

 

I. TEBI

 

(1)  TO SI BIL TI
(2)  HUDOURNIK
(3)  TOLIKO TOPLOTE
(4)  NAJ BOM RANA
(5)  S KATERE GALAKSIJE
(6)  PRIJATELJU
(7)  NE HODI
(8)  MOJA DLAN
(9)  PRED PORTRETOM
(10) NIČ VEČ TE NI
(11) SPOMIN
(12) BLAŽENOST
(13) V DEŽJU
(14) KDAJ
(15) VASOVALEC
(16) KIPARJU
(17) IŠČEM TE V TRAVAH
(18) KAM HITIŠ
(19) POŽRI SOLZE
(20) ČRNA RUTA
(21) KO BOM UMRLA
(22) NAROČJE
(23) ČAKAM
(24) ME ČAKAŠ
(25) MANDELJEVEC
(26) NASTALGIJA
(27) ČE KJE ME SREČAŠ
(28) LJUBEZNI
(29) IZ SPOMINA
(30) IŠČI ME

 

(1) TO SI BIO TI
(2)  DIVLJITOK
(3)  TOLIKO TOPLINE
(4)  NEKA BUDEM RANA
(5)  S KOJE GALAKSIJE
(6)  PRIJATELJU
(7)  NE ODLAZI
(8)  MOJ DLAN
(9)  PRED PORTRETOM
(10) NEMA TE NIŠTA VIŠE
(11) USPOMENA
(12) BLAŽENOST
(13) PO KIŠI
(14) KADA
(15) MOMAK POD PROZOROM
(16) KIPARU
(17) TRAŽIM TE U TRAVAMA
(18) KAMO ŽURIŠ
(19) PROGUTAJ SUZE
(20) CRNA MARAMA
(21) KAD UMREM
(22) NARUČJE
(23) ČEKAM
(24) ČEKAŠ ME
(25) BADEMOVO STABLO
(26) NOSTALGIJA
(27) AKO ME GDJE SRETNEŠ
(28) LJUBAVI
(29) IZ SJEĆANJA
(30) TRAŽI ME

 

II.

NE MOREM OPLETI ROŽ

 

NE MOGU OPLIJEVITI CVIJEĆE

 

(1) USPAVANKA
(2) BRIDKA USPAVANKA
(3) SIN MOJ
(4) TVOJ OČKA
(5) MAMILO
(6) POGREŠAM

 

(1) USPAVANKA
(2) ŽALOSNA USPAVANKA
(3) MOJ SINE
(4) TVOJ TATA
(5) DROGA
(6) NEDOSTAJE MI

 

III.

PREBUJENJE

 

BUĐENJE

 

(1)  ROJSTVO
(2)  BREME
(3)  NIČESAR
(4)  ZORIM ZA ŽETEV
(5)  UVELO LISTJE
(6)  NOČNE MISLI
(7)  GNEZDO
(8)  NI VEČ SLUTENJ
(9)  MISEL
(10) ŽIVLJENJE
(11)GROB KOPLJEM
(12) NAD MESTOM SE RAZLIL JE
       KOBALT
(13) KAR JE PRI VRHU
(14) MRAK
(15) ZELENO
(16) URE
(17) KAJ ŠE IŠČEM
(18) ČE BI ME VPRAŠALA
(19) PREBUJENJE
(20) JESEN
(1)  ROĐENJE
(2)  BREME
(3)  NIŠTA
(4)  ZORIM ZA ŽETVU
(5)  UVELO LIŠĆE
(6)  NOĆNE MISLI
(7)  GNIJEZDO
(8)  NEMA VIŠE SLUTNJA
(9)  MISAO
(10) ŽIVOT
(11) KOPAM GROB
(12) RAZLI SE KOBALT NAD
       GRADOM
(13) ŠTO JE NA VRHU
(14) MRAK
(15) ZELENO
(16) SATI
(17) ŠTO JOŠ TRAŽIM
(18) AKO BI ME UPITALA
(19) BUĐENJE
(20) JESEN

MILA KAČIČ
Tražime u šuštanju travki
V šelestenju trav me išči

Izbor i prijevod / Izbor in prevod
MILA VLAŠIĆ GVOZDIĆ

Savjetnik / Svetovalec
JANKO MODER

Likovna oprema i prijelom / Likovna oprema in prelom
VERONIKA SAJE

Urednik / Urednik
DR. SC. VJEKOSLAV BOBAN

Recenzent / Recenzent
PROF. DR. SC. VLADO PANDŽIĆ

Nakladnik / Založba
NAKLADA JURČIĆ d.o.o.
Trg IvanaKukuljevića 9, Zagreb

Za nakladnika / Za založbo
LJUBICA JURČIĆ

Sponzori / Sponzorji
TRUBARJEV SKLAD PRI DRUŠTVU SLOVENSKIH PISATELJEV
MINISTRSTVO ZA KULTURO REPUBLIKE SLOVENIJE

CIP - Katalogizacija u publikaciji
Nacionalna i sveučilišna knjižnica - Zagreb

udk 821.163.6-1=163.42=163.6

KAČIČ, Mila
Traži me u šuštanju travki / Mila Kačič ; izbor i prijevod Mila Vlašić Gvozdić. -
Zagreb : Naklada Jurčić. 2004. - (Biblioteka posebna izdanja ; 38)
Prijevod djela: V šelestenju trav me išči
ISBN 953-6462-91-5
440615043