"MOST", Časopis za kulturu i društvena pitanja, godina I, Mostar, decembra 1974. broj 1

IVAN MINATTI

ZNAMENJA

Stojim na razvalinah
nečeša neizrekljivo iepega -
kaj je že to bilo?
in prekladam razmetane klade.
Iščem ne vem več kaj.
In ničesar vam nimam povedati
in ničesar mi nimate povedati,
česar že ne bi bilo v teh kamnih.
Kaj je že to bilo?
Pozabljena je govorica
praproti in voda,
tihe skrivnostne besede,
s katerimi se sporazumevajo
ptice in veje,
korenine in prst.
Pogovarjamo se v šifrah,
za katere smo izgubili ključ.
Čas bo spet iz koordinat
neba in zemlje
izluščiti nekaj prastarih preprostih resnic. ki jih poznajo mravlje in mah.
Nekoč so tod mimo
plule vesele bele ladje.
Stojim na razvalinah
nečesa neizrekljivo lepega -
kamnita soha,
popisana z nerazumljivimi znaki,
ki jih ne znamo prebrati,
ki jih ne znam prebrati.

ZNAMENJA

Stojim na razvalinama
nečega neizrecivo lijepog -
šta je to već bilo?
i premještam razbacane klade.
Tražim ne znam više šta.
I ništa vam nemam kazati,
i ništa mi nemate kazati,
čega već ne bi biio u tam kamenju.
Šta je to već bilo?
Zaboravljen je govor
paprati i voda,
tihe tajanstvene riječi,
s kojima se sporazumijevaju
ptice i granje,
korijenje i zemlja.
Razgovaramo u šiframa
za koje smo izgubili ključ.
Vrijeme je opet iz koordinata
neba i zemlje
razotkriti nešto prastarih preprostih istina, koje poznaju mravi i mahovina.
Nekada su ovuda
plovile vesele bijele lađe.
Stojim na razvalinama
nečega neizrecivo lijepog -
kamenita statua -
ispisana nerazumljivim znacima
koje ne znamo pročitati,
koje ne znam pročitati.

TUJA OBALA

Zvonovi pod nebom
Trave v tihi rasti
Zlaca luč med` drevesi beži
(o dobra zemlja
pradavna iemija
z večno snujočimi koreninami)

Nemirna žalost se skozme pretaka:

je to res luč?
je to res zvon?
si to še ti?

Tako mi je čudno
tako tesno
ko da nekdo vame upira
mrtve oči

Moje roke
se ne srečujejo več z rokami
moji koraki
odmevajo v neznanem prostoru
moja usta
kri"cijo neme besede

Razklane školjke
na neki tuji obali
z votlo tišino v sebi
z motnim spominom v sebi
na davno življenje

Smrt ob smrti
Krik ob kriku
Predmet med predmeti

Mlade trave se suličasto poganjajo navzgor

TUĐA OBALA

Zvona pod nebom
Trave u tihom rastenju
Zlatna svjetlost izmedu drveća bježi
(o dobra zemljo
prastara zemljo
s vjecno snujućim korijenjem)

Nemirna se žalost kroza me pretače:

je li to stvarno svjetlost?
je li to stvarno zvono?
jesi li to još ti?

Tako mi je čudno
tako tijesno
o kao da netko u me upire
mrtve oči

Moje ruke
ne susreću se više s rukama
moji koraci
odjekuju u nepoznatom prostoru
moja usta
kriče nijeme riječi

Raspukte školjke
na nekoj tuđoj obali
s praznom tišinom u sebi
s pomućenim sjećanjem u sebi
na davno življenje

Smrt uz smrt
Krik uz krik
Predmet među predmetima

Mlade trave sabljasto izbijaju uvis

Časopis "MOST" godina II, Mostar, juna 1975, broj 3

                                                            Ciril ZLOBEC

HIŠA OČETOVA

I

Še preden so zidarji
upornost vzidali v krepka pleča,
še rastočo iz kamnitih tal,
v kamnite sanje ravnih črt
in gladkih ploskev še zazrto
te surovo
preizkusila je burja,
ki krivenči oreh na dvorišču,
hrast in bor na gmajni.

Potlej skozi dolg
              in zdrav
              in čvrst
rodovnik zim
se ruvala je s tvojimi zidovi
in premagala geometrijo
davnih mojstrov kamna:
ukrivila njene ravne črte,
izbočila,
izdolbla njene gladke ploskve
in z rušečo težo
preutrujenih selivk
preletala je tvojo streho,
da pod njo so grede,
stari hrasti se upognile
kakor hrbet starcem
bod bremenom iz mladosti.

II

Krpa gozda,
pašniki
in njive
kot otroci materi
so ti pripadali
in ti njim.

Nekdo,
ki sam ostal je brez imena,
ti zapustil je, kot sinu,
svoje ime.
In to ime odtlej bili smo vsi,
iz roda v rod,
vsi skupaj HIŠA OČETOVA,
vsi skupaj, s pašniki in njivami,
ti kot otroci materi
pripadali
in ti nam, o bog,
kako bilo mi je hudo:
z blatom tvojih njiv
na svojih bosih nôgah
sem zarotniško sanjaril dan,
ko čez tvoj prag
bo skopa skorja kruha
izgnala me v svobodo.

Zakaj se zdaj spet vračam pred tvoj prag,
kot sledni pes poljubljajoč
spomin na blato in prah
na bosih nôgah
svojega pobeglega otroštva?

III

Ko razvalino zdaj te gledam,
se mi zdiš trdnjava,
ki nekoč
jo zase, svojo varnost,
je sezidalo življenje.
Tudi rojstev
je bilo pod tvojo streho
zmerom več kot smrti.


A nobena pot ni v svet
vodila čez tvoj prag:
kdor je odšel,
je scela gazil čas
in se izgubil dva koraka od doma.
Edino nezgrešljivo pot
utirale so tvojim moškim vojne.
Zadnja
šla je, kot najbližji sosed,
vsak dan mimo tvojih vrat.
Za njimi,
prvikrat,
se skrival je upor,
ki si mu jih, trdnjava,
bolj za vračanja kot za pohode
noč za nočjo odpirala,
dokler mu nisi na stežaj odprla
jih v zeleno plodne zmage,
da je z njo oddirjal
kot žrebič v pomlad.

In bežal sem,
kot da bežim iz ječe.

IV

Iz prazne v prazno sobo
po majavem, črvojedem podu
plah in radoveden
kot pastirček po prepadni stezi
tipljem v izgubljene dni otroštva.

Kot da naproti mi prihaja
v tistem davnem, drobnem strahu
temnega senika v noči:
spodaj, v hlevu, kot da čutim
ohrabrujočre dihanje živine,
ki ji revna domačija ni uspela
natakniti ji jarma,
kot da oče me prebuja v noč,
tesnobno in temno
kot vsakdanja skrb, ki spanec
mu odganja: v materin
trpeči molk, kot v njivo upanja,
sadi besede
o zemlji, kruhu in živini,
veličasten,
kakor da izpoveduje usodo,
truden,
kot da revščina mu je nadela jarem,
v plug ga vpregla.

O hiša očetova,
ne pokoplji me pod svoje ruševine!

V

Sledove žalosti
iskal sem v tvoji mrtvi hiši, oče,
kako njeno znamenje,
ki raste iz propada, a je živo:
plesen.

Kot da mora zrasti, čakam nanjo.
med jesensko in pomladno setvijo,
sledeč naravnemu zakonu,
slutim,
jo v razpoke zidu
skuša zasejati dež.
Pa pride april,
v razpoke naselijo se martinčki
in v trden zid
povežejo spet kamen s kamnom,
maja
lastovke obesijo spet gnezda
pod napuščem:
še bo vzdržal, čutim z njimi
in nikjer nobenih zamenj
žalosti ne bolečine.

Vse je,
kot da vračam se domov.

KUĆA OČEVA

I

Još prije nego su ti zidari
uzdizali u snažna pleća buntovnost,
koja još raste iz kamenitog tla
u kamene snove ravnih crta
i glatkih površina još začuđenu
surovo te
isprobala bura,
što savija orah u dvorištu,
hrast i bor na utrini.

Zatim kroz dug
               i zdrav
               i čvrst
rodovnik zima
rvala se s tvojim zidovima
i pobijedila geometriju
davnih majstora kamena:
iskrivila njezine ravne crte,
izbočila,
izdubila njezine glatke površine
i rušilačkom težom
izmorenih ptica selica
prelijetala je tvoj krov,
tako da pod njom grede,
i stari hrasti saviše se
kao leđa staraca
pod teretom iz mladih dana.

II

Pedalj šume,
pašnjaci
i njive
kao djeca majci
pripadali su ti
i ti njima.

Netko,
koji ostade sam bez imena,
zapusti ti kao sinu
svoje ime.
Otada to ime bili smo svi,
iz roda u rod,
svi zajedno KUĆA OČEVA,
svi zajedno sa pašnjacima i njivama,
tebi kao djeca majci
pripadali
i ti nama, o bože,
kako mi je bilo teško:
s blatom tvojih njiva
na svojim bosim nogama
urotnički sam sanjario dan,
kada će me oskudna kora kruha
izgnati preko tvoga praga -
u slobodu.

Zašto se sada opet vraćam pred tvoj prag,
kao pas tragač ljubim
uspomenu na blato i prah
na bosim nogama
svojega odbjeglog djetinjstva?

III

Kad te sada gledam u ruševinama,
izgledaš mi tvrđava,
što je nekada
sebi, svojoj bezbjednosti,
sazidao život.
A i rođenja
je bilo pod tvojim krovom
uvijek više nego smrti.

U svijet ni jedna staza
nije vodila
preko tvoga praga:
tko je otišao,
u cijelo je gazio vrijeme
i propao na prvom koraku od kuće.
Jedini nepromašivi put
utirali su tvojim muškarcima ratovi.
Posljednji
prošao je kao najbliži sused,
svakog dana pored tvojih vrata.
Iza njih,
prvi put,
bio je sakrit ustanak,
i ti, tvrđavo, njemu si ih
iz noći u noć otvarala,
više za povratak nego za pohode,
dok mu jih nisi širom otvorila
u zeleno podne pobjede,
da je s njom odjurio
kao ždrijebe u proljeće.

A ja sam bježao
kao da bježim iz tamnice.

IV

Iz prazne u praznu sobu
po klimavom, crvotočnom podu
plašljiv i radoznao
kao čobanče po stazi nad provalijom
tragam po izgubljenim danima djetinjstva.

Kao da mi nasuprot dolazi
u onom davnom sićušnom strahu
tamne pojate u noći:
dolje, u staji, kao da osjećam
ohrabrujuće disanje stoke,
kojoj siromašna očevina nije uspjela
nataknuti jaram,
kao da me otac budi u noć,
tjeskobno i tamno
kao svakidašnja briga, što mu san
brani: u majčinu
izmučenu šutnju, kao u njivu nadanja,
sadi riječi
o zemlji, kruhu i stoci,
veleljepan,
kao da ispovijeda sudbinu,
srvan,
kao da mu je bijeda natkala jaram,
i u plug ga upregla.

O kućo očeva,
ne pokopaj me pod svoje ruševine!

V

Oće, tražio sam
u tvojoj umrloj kući tragove žalosti,
kao njezino znamenje,
koje raste iz pogibilje, ali je živo:
plijesan.

Kao da mora izrasti, čekam na nju.
Između jesenske i  proljetne sjetve
prema prirodnom zakonu,
slutim,
pokušava je posijati kiša
u pukotine zida.
i dođe travanj,
gušteri se nastane u pukotine
i opet povežu kamen sa kamenom,
u tvrd zid
svibnja
lastavice opet objese gnijezda
pod nadstrešicom,
još će izdržati osjećam s njima
i nigdje nikakvih znamenja
tuge i bola.

Sve je
kao da se vraćam kući.